4.DAN MOLITVE : Crkva - bezbedno mesto za decu koja su doživela traumu

Sva deca koja odlaze na hraniteljstvo ili na usvajanje, doživela su traumu.

Ako želimo da ugrožena deca budu dobrodošla u našoj crkvi, da se osećaju bezbedne i ako želimo da zaista podržimo naše prijatelje koji su hranitelji ili usvojitelji, onda je od vitalnog značaja da pokušamo da razumemo nešto o tome kako trauma može uticati na ovu decu i njihove porodice.

Možda nam je teško da razumemo šta je trauma, a šta nije. Sa jedne strane imamo traumu, a sa druge samo težak događaj, period, trenutak.

Često je naš odgovor na životne događaje zapravo ono što na kraju određuje da li je to za nas bila „traumu“ ili teška situacija.

Pored samog događaja, veliki broj različitih faktora oblikuje naš odgovor: podrška koju dobijamo od drugih, druge stvari koje se dešavaju u našim životima u tom trenutku, naša mentalna izdržljivost, način kako reagujemo na stres odnosno način razmišljanja u tim situacijama itd.

Na primer, ako ste dete koje se muči u školi, ali imate podršku porodice i učitelja, i ako je život bio prijatan, onda imate veću mogućnost da uspete da prebrodi ovu oluju prilično dobro. Sada zamislite drugu situaciju. Sada ste u ulozi deteta koje je počelo da ide u školu, a u istom trenutku roditelj takođe doživljava stres na poslu i probleme u braku. Odjednom, isti problem u školi ima puno više potencijala da postane traumatičan događaj, jer je značajno manje resursa da se na konstruktivan način nosi sa njim.

To je gruba analogija, ali nadamo se da ilustruje poentu da je način na koji reagujemo na događaj deo velike slike same definicije „traume“.

Kao prvo, sva deca na hraniteljstvu i deca koja idu na usvajanje, su doživela traumu.

Možda mislimo da su samo ona deca koja su pretrpela zlostavljanje ili zanemarivanje doživela traume, ali sva deca na hraniteljstvu su odvojena od svoje biološke majke. Osobe u čijoj utrobi su rasla, osećajući otkucaje njenog srca i slušajući njen glas. Ovo razdvajanje je verovatno jedno od najvećih trauma koje ljudsko biće može da doživi, i – bez obzira na to da li dete doživljava dalju traumu – može imati veliki uticaj na njihovu budućnost.

Primamljivo je ili olakšavajuće , pomisliti da zbog toga što se dete dobro smestilo u svoju hraniteljsku ili usvojiteljsku porodicu, neće trpeti nikakve posledice traume izazvane odvajanjem. Ne mogu dovoljno da naglasim netačnost ovog pogleda.

Drugo, naizgled beznačajne radnje, reči, mirisi, zvuci i slično mogu izazvati traumatska sećanja. Najmanje stvari mogu izazvati ove emocije. A problem je u tome što se deca ne snalaze sa listom okidača koje treba izbegavati. Zato kao crkva, kao pojedinci, moramo biti spremni na različite reakcije, ponašanja dece koja su doživela trauma.

Kroz Svetog Duha, Bog je u stanju da isceli i obnovi – mentalno i emocionalno, kao i fizički. Naravno, svesni smo da neka isceljenja mogu da traju ceo život – ali to ne znači da ne treba da istrajemo:

„Molite se u Duhu u svakoj prilici svakovrsnim molitvama i molbama i radi toga uvek istrajno bdite i molite se za sve svete.” (Efescima 6:18)

Kada sve izgleda mračno, molite se. Molite se za svu decu koju poznajete a koja su na hraniteljstvu, u domovima za nezbrinutu decu, bolnicama. Molite i za one koje ne poznajete, da dobiju mogućnost da dođu u porodicu koja će im pružiti sigurno mesto za oporavak od trauma. Da dođu u porodicu koja je deo zdrave crkve u kojoj dobija podršku i ljubav.

Mnogi od vas to već rade. U ime usvojitelja i hranitelja, hvala vam puno što ulažete u našu decu. Hvala vam što ne osuđujete. Hvala vam što niste odustali. I iznad svega, hvala vam što proslavljate Boga dok primate ovu povređenu, traumatizovanu decu u Njegovu porodicu.

Jednog dana ćemo svi biti isceljeni, ali do tada nastavljamo da hodimo sa onima koji stradaju, znajući da dok to radimo, naziremo kako je Hristos stradao za nas.

DEhraniteljstvo